Dugo nisam napisao gljivarsku priču, iako je ove godine bilo pregršt šumskih uzbuđenja. Nije mi se dalo. Da ispričam bar koju. Negde, polovinom septembra Mika i ja smo odlučili da posetimo novi teren, Jelovu goru, nadomak Užica. Tamo nas je čekala naša domaćica i vodičica (valjda ženski rod od vodič), Milka.

Oblačno jutro, gužva i zastoji u Ovčarskoj klisuri. Ulazimo u Užice i uskim vijugavim ulicama se penjemo ka odredištu. Kad si u Užicu, svuda je uzbrdo. Nađosmo nekako pravi put, gradsku sredinu zameniše proplanci, šumarci, retke kuće. Selo, dva i bili smo bluzu odredišta. Iza table, prema opisu, puteljak se desno odvaja do Milke i njene kuće na kraju (posle se ispostavilo da oko kuće mačka i pas laju). Napipasmo opisani put, usku grguravu stazu obraslu šibljem. Struže rastinje odozdo kola, staza se sve više sužava ili mi se čini. Srećom, posle stotinak metara ljuljuškanja, otvori se pogled, iskoči kuća ispred nas. 

Na ivici sveže pokošenog dvorišta stajaše Milka i Dragoja, iza njih kuća, a oko kuće bukova šuma. Trenutak je bio nekako vanvremenski. Potpuno zagrljena šumom, kuća mi je delovala kao iz bajke o Ivici i Marici, krov je nekako delovao jestiv, na travnjaku su se družili pas i mačka, iznad nas je bilo šareno, nacrtano, nestvarno. Iza nas put se zatvarao i nije se moglo nazad. Ipak me je umirilo to što se Milka i Dragoja nisu uklapali u priču, a ni Mika i ja nismo podsećali na Ivicu i Maricu. Mada, ne bi bilo loše da imam u džepu kakvo drobivo za svaki slučaj, za onda kad nas Milka povede u šumu. Pomenuti junaci bajke svakako nisu koristili satelite, a ja ko za inat zaboravio planinarski GPS. Šta je tu je, prepuštamo se volji domaćina, pa kako bude. Sedosmo na udobne stolice, usledi kafa, slatko, voda, pa obilan doručak. Toliko obilan da me je opet vuklo ka priči o Ivici i Marici. Pa zašto nas Milka pobogu ovoliko hrani i nutka. Ukusna lepinja uz moču, pa šta sve tu nema. Smiri se čoveče i šta si se uhvatio za samo jednu priču, evo moča je dobra, misli na Panteliju, to je savremeno, a nije ni opasno. Hajdemo u šumu, idemo u šumu, zašto ne krećemo, sav sam se uzvrpoljio. Navukli smo sve što treba, potrpali u kola i niz onaj stiskavac od puta otisnuli u nepoznato.  

Ne prođe ni kilometar, dva, Milka pokaza odredište, ovde upadamo. Sačekuje nas lokalna banda pasa lutalica, lavež i usijane oči. Međutim, čim videše Milku ispraviše repove i zaštitnički nas ispratiše u šumu. Da li je ovo novi razlog da razmišljam, vidim da Miku baš briga, ona izgleda ne sklapa kockice na moj način. Kako god, nemam drobiva, nemam ni GPS, vodič je tajanstven, zagonetan, prepuštam se šumi i sudbini. Jelova gora, najveći komad neprekinute šume nadomak Užica, na 900 do 1000 metara nadmorske visine. Preteže bukva ali ima raznoraznih četinara, breza, jova, leski. Nesumnjivo sjajan gljivarski teren. Iako kiše nije bilo poodavno, gljive su posvuda u ovoj našoj prvoj šumi, bukva, smreka, bor, levo je zanimljiv zasad omorike. Tu su zeke, mlečnice, puževače, krompirače, tanjirače. Ne znam koje su ove poslednje ali se sjajno uklapaju u nit priče.